ИСТОРИЈАТ ПРАВОСУЂА И ЈАВНОГ ТУЖИЛАШТВА

Из најстаријих сачуваних повеља и биографија феудалне Србије види се да је владајући слој друштва још од 12. века све теже прекршаје против државе и поретка, против имовине и личности за "кривину”, "длг”, "сагрешеније” итд. прогласио за кривична дела и даје њихово кажњавање мање више узео у своје руке. Српска држава врло рано почиње да користи различита средства кривичног гоњења ради заштите својих интереса.

Србија је већ на почетку 13. века "Крмчијом” Светог Саве добила чврсти кодекс правног поретка и постала правна држава, на темељима богатог грчко-рисмког права. У законском делу Номоканона кључно место имају текстови који подржавају тезу о супрематији каноснког права и потчињености владара законима и слободи владара као суверена у свом домену и цркве у сопственој јурисдикцији. Душанов Законик из 1349. и 1354. године не сматра злочинство више само грађанском ствари странака, већ га третира као дело којим се руши јавни ред и општи интереси које је држава позвана да штити, али поступак углавном није вођен по службеној дужности и у највећем броју случајева није покретан од стране службених лица, већ од стране грађена, односно оштећених: Након тога, губитком државне самосталности Србија је била изгубила и своје законодавство, али је Душанов закон остао оличење појма закона и законодавства. Позивајући старешине на Скупштину априла 1804. године у Остружници, Карађорђе је наредио: Србија тада није имала ниједног писаног закона, нити људи који би ове могли написати и примењивати.

Поновно успостављање јавне тужбе остварује на својствен начин Наставленије Проте Матеје од 11. јануара 1811. године у коме се прописује за старешине и војводе следеће: Начело оптужбе изграђено још Душановим закоником спроведено је и у Законику о поступку судском у кривичним делима Кнежевине Србије од 20. фебруара 1865. године.